Најсовјетскији међу Совјетима, најпијанији међу пијанцима, обожаватељ биртија и бескрајног нагважања, Иван Опанков ни по свему се не би одвајао од обичног смртника у Совјетском Савезу нити од било ког другог Зиновјевљевог лика, да није био, најпростије речено... Бог.
У то нема сумње: иако убеђени атеиста (да ли Бог верује у сопствено постојање?), Опанков је Бог. То изговара јасно и гласно на почетку приче, и од тада не престаје да следи стопе свог уваженог претходника: Христа. Као и Исус, оснивач једне нове религије, Иван Опанков поучава, проповеда, говори у метафорама, чини чуда.
Али, времена су се променила. Христово време давно је прошло; наш херој живи у доба комунизма и чуда која чини у складу су са тим временом и друштвом. Друштвом које је дубоко апатично, материјалистичко и које је превазишло пострадање, дакле друштвом безнађа. Опанков, као и Христ, има моћ да исцељује оне који у њега верују. Али које болести он лечи? Муцање, гојазност, импотенцију.
Опанков и његова религија имају достојног противника у свом Антиподу: идеологији. Религија и идеологија приписују себи исту улогу и намеру у односу на човека. Али, мање захтевна а утешнија јер више гуши, чини се да идеологија има све шансе да однесе победу.
Иван Опанков има ту врховну намеру: да постане оснивач једне нове религије, да се поистовети са Творцем. То му неће опростити. Као Христ, и он је прво признат и слављен сбог својих чудесних моћи. Као и Он, триумфално ће ући у Јерусалим (Москву), али убрзо га стижу и Јудин пољубац, и суђење, и пут на Голготу.
Ипак, као још један знак времена, Голгота, тај врхунски знак Познања у облику казне, биће му ускраћен. Наше доба не убија Христа, оно убија Бога у Христу. Разлика је битна.