”Кажу да у последњим тренуцима живота самртник види пројектовану у свести целу своју поршлост. Три пута сам већ ушао у те последње секунде, а једном био и закорачио са обе ноге преко те тајанствене границе између живота и смрти, али никакву пројекцију дотле доживелих догађаја нисам имао.
Тај живот, живот једног човека са Балкана, одиграван у једном чудном вртлогу националних, верских, идеолошких, политичких и друштвених сукоба, страсти, међусобног уништавања, немилородних судбина, језивих трагедија, често усред једне херојске симфоније подвига и страдања, желим овде да евоцирам.
Четири велика рата, кроз које сам имао прилике да провучем свој живот, иако ту доста оштећен, неколико револуција, државних удара, атентата, грађанских ратова, дали су томе мом животу један драматичан декор и још једно опште обележје. Јер то што ја хоћу да евоцирам, то није само мој живот, то је углавном живот милиона људи са једног истог географског подручја и из једне исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тога простора и изван тога времена.
Ако ова моја далека и блиска сећања допринесу да људи емпиричног и несентименталног Запада упознају тежње и потребе, полете и страдања бар мога српскога народа - а оне су исте за све народе са Балкана - народа који је само у току непуне половине столећа, коју сам ја проживео, изгубио трећину свога становништва бацајући се непоштедно у крв и пропаст да би достигао оне снове какви су људска слобода, национална независност, државна равноправност и колективна част, онда ћу сматрати да сам испунио најважнију своју животну мисију, и да ми је три пута био дат рок баш да бих тај посао обавио.” Станислав Краков
Тај живот, живот једног човека са Балкана, одиграван у једном чудном вртлогу националних, верских, идеолошких, политичких и друштвених сукоба, страсти, међусобног уништавања, немилородних судбина, језивих трагедија, често усред једне херојске симфоније подвига и страдања, желим овде да евоцирам.
Четири велика рата, кроз које сам имао прилике да провучем свој живот, иако ту доста оштећен, неколико револуција, државних удара, атентата, грађанских ратова, дали су томе мом животу један драматичан декор и још једно опште обележје. Јер то што ја хоћу да евоцирам, то није само мој живот, то је углавном живот милиона људи са једног истог географског подручја и из једне исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тога простора и изван тога времена.
Ако ова моја далека и блиска сећања допринесу да људи емпиричног и несентименталног Запада упознају тежње и потребе, полете и страдања бар мога српскога народа - а оне су исте за све народе са Балкана - народа који је само у току непуне половине столећа, коју сам ја проживео, изгубио трећину свога становништва бацајући се непоштедно у крв и пропаст да би достигао оне снове какви су људска слобода, национална независност, државна равноправност и колективна част, онда ћу сматрати да сам испунио најважнију своју животну мисију, и да ми је три пута био дат рок баш да бих тај посао обавио.” Станислав Краков